Naš su­gra­đa­nin Jo­van Alek­sić na­stu­pi­će u pe­tak, 12. ju­na na Pin­ko­vim zvje­zdi­ca­ma me­đu 16 naj­bo­ljih tak­mi­ča­ra. Ovaj 12-go­di­šnjak je po­brao ve­li­ke sim­pa­ti­je ka­ko ži­ri­ja ta­ko i pu­bli­ke. Za­pa­žen po to­me što je u sva­kom na­stu­pu uba­cio ne­što no­vo, ni­je se po­na­vljao, te je zbog to­ga i iz­bo­rio pla­sman do po­lu­fi­na­la. S ob­zi­rom na to da je u zad­njih šest na­stu­pa pje­vao po­zna­te svjet­ske hi­to­ve, ovog pu­ta od­lu­čio je da se pred­sta­vi jed­nim do­ma­ćim. Jo­van ni­je že­lio da ot­kri­je ko­ja je pje­sma u pi­ta­nju, jer že­li da to bu­de iz­ne­na­đe­nje. U pe­tak i pu­bli­ka će mo­ći da gla­sa za svog fa­vo­ri­ta.
- Pu­bli­ka će mo­ći da gla­sa pu­tem SMS po­ru­ka. U ve­ći­ni pro­gra­ma ko­ji su osmi­šlje­nji da ani­mi­ra­ju re­gi­o­nal­nu pu­bli­ku, u nji­ho­vim za­vr­šni­ca­ma svoj glas da­je pu­bli­ka ko­ja je i naj­mje­ro­dav­ni­ja. Mi­slim da tre­ba­ju da gla­sa­ju za me­ne, jer sma­tram da sam na naj­bo­lji na­čin pred­sta­vio svoj grad i svo­ju dr­ža­vu, a ujed­no i otvo­rio vra­ta za mno­go ta­len­to­va­ne dje­ce ko­je ima u na­šoj dr­ža­vi – re­kao je Alek­sa.
Jo­van Alek­sić je od­li­čan đak še­stog raz­re­da OŠ „Su­tje­ska” i če­tvr­tog raz­re­da ni­že mu­zič­ke ško­le „Va­sa Pa­vić” od­sjek kla­vir. No­si­lac je bra­on po­ja­sa u ka­re­teu i član je pi­o­nir­ske ko­ša­r­ka­ške eki­pe „Ju­ni­or”. Iz­me­đu osta­log pi­še po­e­zi­ju, a pri­je mje­sec da­na je na in­ter­na­ci­o­nal­nom fe­sti­val krat­ke pri­če i po­e­zi­je u No­vom Sa­du sa pje­smom „Ka­da se s pje­smom sa­nja” osvo­jio je pr­vu na­gra­du. Što se ti­če tak­mi­če­nja Jo­van sko­ro da ni­je imao ne­ga­tiv­nih ko­men­ta­ra ži­ri­ja.
-Ni­je­sam imao ne­ga­tiv­ne ko­men­ta­re, uglav­nom su bi­li vi­še ne­go po­zi­tiv­ni. Naj­vi­še mi je zna­čio ko­men­tar Ha­ri­ja Ve­re­ša­no­vi­ća da sam igrač svjet­skog ka­li­bra. Što se ti­če kon­ku­ren­ci­je mi jed­ni na dru­ge ne gle­da­mo na taj na­čin. Mi se na sni­ma­nji­ma po­dr­ža­va­mo, dru­ži­mo i uži­va­mo. Svi smo mi po­bjed­ni­ci čim smo do­šli do sa­mog kra­ja. Za osam mje­se­ci ima­li smo po 11 na­stu­pa. Oče­ki­va­nja re­gi­je su mo­žda i ne­re­al­na. Ve­ći­na se vje­ro­vat­no za­bo­ra­vi da smo mi ipak dje­ca od šest do 12 go­di­na i da smo svi mi osnov­ci, do­bri đa­ci ko­ji ima­ju i van­na­stav­ne ak­tiv­no­sti, a za jed­no iz­vo­đe­nje tre­ba vre­me­na, tru­da, a pri­je sve­ga mno­go lju­ba­vi – re­kao je Jo­van.
Jo­va­nov otac Vladimir Alek­sić sa­vje­tu­je ga da pje­va za se­be i svo­ju du­šu.
- Mi kao ro­di­te­lji mu to sa­vje­tu­je­mo, i po­slu­šao nas je, jer se to po nje­mu i vi­di na sce­ni. Ne­ma tre­mu, opu­šten je i uži­va, te se to za sa­da svi­dje­lo ve­li­kom audi­to­ri­ju­mu. Mi­slim da će ta­kav bi­ti i u pe­tak ve­če – re­kao je Vladimir Alek­sić.
Sva­ku in­ter­pre­ta­ci­ju Jo­van is­pra­ti i od­go­va­ra­ju­ćim staj­lin­gom. Za to je za­slu­žna Mi­ra Pe­ri­šić Go­gić.
-To je umjet­ni­ca ko­ja ujed­no i obo­ža­va Jo­va­na. Vje­ro­vat­no ve­li­ko zna­nje ko­je po­sje­du­je i lju­bav ko­ju osje­ća pre­ma nje­mu, da­ju do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju – re­kao je Vladimir .
Jo­van je imao sre­će da se sa po­pu­lar­no­šću sret­ne i pri­je na­stu­pa u „Zve­zdi­ca­ma”.
- On je u po­sled­nje dvi­je go­di­ne imao uspje­ha na fe­sti­va­li­ma u dr­ža­vi i u ino­stran­stu gdje je uglav­nom osva­jao pr­va mje­sta. Ta­ko da je sa na­stu­pa u ino­stran­stvu uvjek bio is­pra­ćen ka­ko na dr­žav­noj ta­ko i na pri­vat­nim te­le­vi­zi­ja, kao i kroz pi­sa­ne i elek­tron­ske me­di­je. Dje­ca vi­še ne­go po­zi­tiv­no, že­le da se sli­ka­ju sa njim, tra­že auto­gra­me. Mi­slim da se do­bro sna­la­zi u to­me – re­kla je Ta­ti­ja­na Alek­sić, maj­ka Jo­va­no­va, ko­ja je nje­go­va naj­bo­lja i naj­ve­ća po­dr­ška.
U sko­ri­je vri­je­me Jo­van će sni­mi­ti al­bum dječ­jih pje­sa­ma.
- Za dječ­ji al­bum ni­je ra­no. Ima­mo par kom­po­zi­ci­ja sa ko­ji­ma je na­stu­pao na fe­sti­va­li­ma i vje­ro­vat­no će­mo u sko­ri­je vri­je­me i ne­ku vr­stu al­bu­ma i sni­mi­ti. Da li će se za­ka­či­ti za mu­zi­ku po­sle pu­ber­te­ta i ho­će li ona bi­ti nje­go­vo opre­dje­lje­nje sa­če­ka­će­mo par go­di­na – ka­že Ta­ti­ja­na.
Jo­van bi vo­lio da sni­mi du­et sa Ha­ri­jem, Želj­kom Jok­si­mo­vi­ćem..., ma­da ka­ko ka­že vi­še pre­fe­ri­ra stra­nu mu­zi­ku Džek­so­na, Bru­na Mar­sa...
- Mu­zi­ka je mo­ja ve­li­ka lju­bav, a da li ću osta­ti u njoj to ni­ko ne mo­že zna­ti. Ono što je bit­no je da uži­vam ci­je­lim svo­jim bi­ćem u ne­če­mu što vo­lim... mu­zi­ka, po­e­zi­ja, sport, obra­zo­va­nje – ka­že Jo­van.
A.D.


Ko­ji god bio, po­bi­je­dio je

Jo­van Alek­sić je ostva­rio ve­li­ki uspjeh u ovom tak­mi­če­nju. Kad je ula­zio u pri­ču nje­gov otac Vladimir po­sa­vje­to­vao se sa Jo­va­no­vim men­to­rom Ve­se­li­nom Fren­ki­jem Bo­gi­će­vi­ćem ko­ji ima is­ku­stva kao ro­di­telj jav­no eks­po­ni­ra­nog dje­te­ta mul­ti­ta­len­to­va­ne Ka­tri­ne.
- Re­kao je in­te­re­sant­nu kon­sta­ta­ci­ju „Ja bih ušao u tu pri­ču. Jo­van vi­še ne­ma šta da tra­ži na fe­sti­va­li­ma, htje­li mi to da pri­zna­mo ili ne on ih je pre­ra­stao. Bio pr­vi, pe­ti ili 20 on će bi­ti za­pa­žen”. I bio je pot­pu­no u pra­vu. Ono što ga je is­pu­ni­lo to­kom ovih de­vet mje­se­ce je dru­že­nje, skla­pa­nja no­vih pri­ja­telj­sta­va, is­ku­stvo jav­ne sce­ne ko­je je do­bi­jao to­kom sva­kog na­red­nog na­stu­pa. On je svo­ju po­bje­du već iz­vo­je­vao – re­kao je Vladimir .